Неки пут помислим како проблем Србије нису ни њена прошлост, нити њена садашњост – проблем је, чини ми се, свако одсуство жеље да се оде у будућност.

Овде, код нас, сви би да остану у прошлости, или бар да се не помере из садашњости.

Будућност је превише неизвесна, захтева превише труда, зависи од нас самих, тражи да јој посветимо и време и рад - једном речју, превише је захтевна, бар за нас.

Зато и данас, ова влада, без обзира на приче о томе да је свеприсутна, да све контролише и да утиче на ама баш све у друштву и држави, нема подршку истог тог друштва или бар његовог најелитнијег дела у ономе што је основ сваке будућности.

Ми смо осуђени на то да је сањамо сами.

 

 

А, ако некоме ово изгледа као патетично јадиковање, нека себи постави веома просто питање:

Да је, сам, постао премијер Србије 2014. године – шта би могао да ради?

Да се бави садашношћу у земљи која је, те 2014. године, по свим параметрима – БДП, незапосленост, сиромаштво, девастирана инфраструктура, корупција, привредни суноврат... – не само била у далекој прошлости, него је и сама, по свим стандардима, већ била прошлост.

 

Како би то, било ко, кренуо да исправља?

Ми смо се определили за једини начин који је, у тој хаварији, био могућ. Пробали смо да замислимо неку другу Србију, ону 2016, ‘17, ‘25... и да кренемо да радимо не бисмо ли тај сан заиста и остварили. Да радимо напорно. И тешко.

 

И нисмо кренули ни од нуле, нити од садашњости те 2014. године. Кренули смо из дубоког минуса, и из далеке прошлости, оне у којој је обликована Србија, њене навике, менталитет, дух, њена свест и веровање у поразе, месије и велике белосветске завере. Кренули смо да мењамо. Готово све. И ако се неко чуди што стално помињем то колико радимо, и њега да питам – како да људе, вековима убеђиване, и убеђене, у успављујући фатализам, људе који мисле да од њих ништа не зависи, и да је рад робија, а не начин да се нешто постигне, како, дакле, њих да променимо и научимо да је рад добар, да доноси резултат, ако не сталним помињањем тог рада, и сопственим примером?

 

 

Такође, шта је лоше у томе, да Србима, у чијем друштвеном развоју су тако безнадежно помешани цар Лазар и Карл Маркс, нација, вера и класа, и то све на митолошкоепском нивоу, и из позиције вечне жртве, која није чак стигла ни да нешто научи о томе, него је, ето, чула – шта је толико лоше ако неко покуша да им каже да постоје и Вебер, и Лутер, и вера у себе и у рад (на себи и за себе), и то као сасвим оствариве могућности? Шта је лоше ако почнемо да верујемо, сви заједно, да и ми нешто можемо. Да научимо. Да урадимо?

 

 

Е, па ту настане проблем. Зашто бисмо било шта урадили? Чему труд? Зашто журити у ту неизвесну будућност? И шта ћу ја да радим тамо? Шта ако ме питају шта умем, знам и колико хоћу да радим?

И тада, у тој тачки, у Србији се све уједини. Либерални атеисти постају зилоти, а православни милитанти демократе. Анархисти пруже руку легалистима, а неолиберали загриженим националистима.

И све им смета, нарочито то што неко покушава нешто да ради. Још горе, ако о том раду прича. Басна о цврчку и мраву добија сасвим нови крај и нову поуку. У Србији су цврчци “гоод гуyс”, а мрави су зликовци, они који покушавају да нам унереде иначе тако леп живот.

И баш зато идеологије, и то њихове најневероватније мешавине, оне које за собом повлаче исто тако невероватне теорије завера, постају најважније теме у Србији.

 

Рад није идеологија. И тера те да се сваког јутра, од тренутка када се пробудиш, бавиш самим собом. Да се провераваш, учиш и покушаваш да урадиш више и боље. Да прихватиш одговорност за свој живот и за сопствену успешност. Много тражи, другим речима, од свакога од нас. Зато и јесте лакше бавити се неким другим.

 

 

Па, када дође Владимир Путин – аха, продали су се Русима. Одустали су од Европе и угрозили будућност модерне Србије.

Када дође Тони Блер – аха, улазимо у НАТО, или причамо о медијским манипулацијама. Ваљда, знају шта би они радили и о чему би они разговарали. Ако се не варам, уосталом, Тијанић је већ једном рекао да се свако креће у кругу сопствене покварености, па ми није нимало чудно што Пајтић, или некадашњи лидери, ако се неко сећа, Нове демократије, не могу да изађу из тог круга.

И коме да објасниш да су теме, са Путином, биле реформе и инвестиције, дакле рад, и да је основна тема са Блером била ефикасност, опет у раду.

И да је основна тема са Европом – рад, и да са Кином, Азербејџаном, Уједињеним Емиратима... опет разговарамо - о раду.

Неважно је то, баш као што није важно ни то што ћемо, коначно, отворити Народни музеј и Музеј савремене уметности. Важније је како ће да се зове, а не да ли ће да ради. Уосталом, шта нам је фалило свих ових година, док није радио?

Имали смо бар о чему да причамо. А, и ова „Ер Србија“. Шта ће нам добра и успешна компанија кад ми можемо да живимо и без ње, а и Вучића бисмо лакше могли да критикујемо.

Део Србије, уједињене у својим суманутим идеологијама, живи од прича. Храни се њима, мазохистички ужива у њима, навучена је на њих више него на било који порок који се може замислити.

 

 

Зато се данас нико и не бави резултатима ове владе, нити и једном бројком која говори о томе да је то, што смо радили, дало резултат. Та признања долазе из света, и то, оног његовог највреднијег и најразвијенијег дела.

Важнији је, бар према насловима у новинама, украјински сценарио (о том сценарију говорио је само један од лидера бившег режима), и Путинов удар на Србију, и то што ћемо, сигурно, поново бити поплављени, и то што триста хиљада Срба размишља о самоубиству...

Неки пут ми дође да и сам поверујем у све те катастрофе. И нешто мислим – па, сигурно њих три стотине хиљада не размишља о томе да нешто ради. Да нешто научи, прочита, проба...

 

 

Не. Ипак, не верујем у то. И, ипак, сам убеђен да нас има и више од триста хиљада који смо способни да сањамо.

Да замислимо своју земљу, себе, и да онда то и остваримо. Да радимо. И да баталимо празне приче. Баш као што их је ова влада баталила.

И зато, свим беспосленим теоретичарима завере, још једном да поновим.

Ова земља, под овом владом, наставиће да разговара и са Русима, Американцима, Кинезима, Арапима, Немцима, Бугарима... па, ако треба и са ванземаљцима – о само једној ствари. О раду.

О томе да ли смо суверени и да ли ћемо се придружити овом или оном блоку, ми смо одавно престали да разговарамо.

Суверени смо, имамо своју политику, имамо своје стратешке циљеве, и ништа друго нас не занима.

И када одемо да разговарамо о нашем чланству у Европској унији, ми не кукамо, не оговарамо, него покажемо шта смо урадили, и видимо шта још треба да урадимо.

И урадићемо. Зато што смо добили мандат да остваримо снове, и то тешким, свакодневним радом.

Добили смо мандат да будемо мрави. А цврчци... они су, плашим се, отпевали, баш на тим, последњим изборима.

Неће више бити такве Србије. Без обзира на то колико се трудили, уједињени идеолози, да је врате.

И без обзира на сву помоћ коју имају кроз пророчко штампање и емитовање разних катастрофа.

Ова земља се ипак одлучила за нешто друго.

За онај сценарио у којем ће много више од триста хиљада људи да ради.

Ја бар радим на томе. Сваког дана. Наставићу и неће ме зауставити.

 

 

 

Аутор: Александар Вучић премијер Републике Србије