Прича каже да је, пре много година, један човек, био тако задивљен леденим украсима које је зима, не штедећи, поређала по крошњама дрвећа, да је однео једну јелку кући и окитио је свећицама и папирним украсима.

Обичај, захваљујући којем китимо јелке, и ређамо поклоне испод њих, управо је тада установљен.

По тврдњама неких историчара, који потврђују причу, све се догодило у 16. веку, у Немачкој.

А човек се звао Мартин Лутер.

Онај Мартин Лутер. Творац протестантизма. Управо онај који је одбио да плаћа за то да му било ко, било шта, опрашта, и који је одлучио да буде сам одговоран. И за свој живот. И за своје грехе. И за сваку своју нову годину.

Хиљаде и хиљаде су га, потом, следиле. И преузеле одговорност.

Добра прича, за почетак нове године, зар не?

Добра, да је се сетимо, док китимо нашу јелку - шареним куглама, перлама, звездицама и лампионима - и када, поштујући још један прастари обичај (увели су га Вавилонци пре четири хиљаде година), дајемо оне чувене новогодишње завете.

Зато што и они, било да се обавежемо да ћемо престати са цигаретама, или прекомерним јелом, или да ћемо се бавити спортом, читати, учити... подразумевају ту основну људску обавезу.

Одговорност!

Кључна српска реч 2015. године.

Већ и у свом корену, подразумева способност да се дају одговори (у неким језицима је још конкретнија и буквално значи способност да се полажу рачуни).

Опасна реч. Показује, свакоме, шта стварно може и од чега је направљен. Самим тим, и реч коју би, многи, најчешће да избегну. По Емброузу Бирсу она означава "терет који се најлакше пребацује на туђа леђа - на Бога, судбину,  рођака, комшију, политичара..."

У православној мисли, нама свакако најближој, одговорност се појављује у свом узвишеном облику. Зове се "аристократија душе" и означава способност да себи много више судиш него другима. Берђајев је то назвао - персонализам.

За мене, данас, како год да је схватимо, доживимо, или изговарамо, она одговара, свима нама, на оно најважније питање. Колико си одговоран, толико будућности ћеш имати.

И све што је Србија урадила за осам месеци ове владе, урадила је под том заставом. Оном на којој пише - одговорност.

Захваљујући њој, успели смо да се изборимо са поплавама, и то тако да ниједан динар не оде на било коју другу страну, осим за људе који су у тим поплавама страдали.

Она нам је омогућила да станемо пред носиоце корупције и криминала, пред тајкуне и њихове политичаре, да их зауставимо и спречимо да даље отимају.

Она је разлог и за повећање прихода од пореза на додатну вредност, и за почетак рада топионице, и за копове, путеве, мост... Одговорност је Србији вратила углед у свету, и поставила је у ред нација које се поштују и којима се верује.

А сада, када правимо прве кораке у 2015. години, оној у којој нас очекује огроман рад, мислим да је ред да ту одговорност и поделимо.

Влада, коју предводим, мора да одговара за изглед куће у којој живимо. За сваки динар у тој кући, и за начин на који ће бити потрошен. Мора да обезбеди посао за становнике те наше куће, Србије, да доведе инвестиције, мораће и да је реиндустријализује, да реши питање реструктурирања, да покрене железару, комплетан хемијски комплекс, да отвара нова радна места, заврши коридоре, пругу...

Мораће, што је можда и најважније, и да обезбеди да за све људе, у Србији, важе иста правила.

И да их заштити, и да им служи. Да штеди, на себи. Све преко тога, неће бити одговорност ове владе. Мораће, коначно, и сваки грађанин Србије, да буде бар делом одговоран за то како му је.

Нова година је добро време да се тога сетимо. Да смо, за сваку нашу нову годину, и сами одговорни. За све што ћемо у њој урадити, и за све оно што нећемо.

За то колико ћемо бити способни да се променимо. Да радимо више, да учимо више, да будемо бољи, и према себи и према другима.

И нема владе која ту, нашу, одговорност, може да преузме на себе.

Уосталом, зар није Ворен Бафет, један од најбогатијих људи на свету, када су га питали шта ће да остави својој деци, одговорио - довољно да могу да ураде све, али не и толико да не морају да не раде ништа.

Другим речима, не може само да се чека. Не може ништа да падне с неба, нити било ко може нешто да заврши, уместо нас.

Јелку, за Нову годину, бадњаке за Божић, даје природа, али то, како ћемо их окитити, и шта ћемо под њих да ставимо - наш је посао.

И што пре то схватимо, што пре поставимо циљеве и кренемо ка њима, пре ћемо и себе, и читаву земљу, дићи на ноге.

Неће бити лако, наравно. Нема довољно, ни украса, ни поклона, у Србији.

Али, хајде да почнемо да их правимо.

И хајде да 2016. годину дочекамо раскошно украшени.

Ја верујем, чврсто, да ми то можемо. И да у сваком од нас постоји онај материјал који је потребан за озбиљан рад, за сталну промену, и за производњу сопствене среће.

Верујем у Србију.

И са том вером, желим вам срећну Нову годину.

Годину за коју смо сами одговорни.

 

Извор: Новости